Више од игре

ЕВРОПСКО ЕКИПНО ПРВЕНСТВО У ШАХУ, ОДРЖАНО У НОВОМ САДУ, ЈЕДАН ОД ДОГАЂАЈА КОЈИ СУ ОБЕЛЕЖИЛИ СПОРТСКУ 2009.
Шаховска земља чуда
Први пут после деветнаест година, од Шаховске олимпијаде у Новом Саду 1990, у Србији одржано такмичење овог ранга. Учествовало је 66 репрезентација (мушких и женских) из 38 европских земаља, међу 350 такмичара било је 139 велемајстора, на интернет страници првенства забележено је близу милион посета, углавном директних праћења партија уживо! Највише су се радовали Рускиње и Азербејџанци, земље некадашњег Совјетског Савеза поново демонстрирале апсолутну супериорност, а почетак великог препорода јасно најавио и српски тим

Пише: Јосип Ашик
Фотографије: Архива Шаховског савеза Србије

Очекивали бисте на шаховским турнирима камерну атмосферу. Има смисла, где друго ако не тамо, потребни су мир и тишина. Играчи су у дубокој концентрацији а гледаоци ходају на прстима у страху да не направе неки звук, јер тада би их сви погледали очима пуним прекора. Не бисте били далеко од истине, углавном и јесте тако, на светским меридијанима. Често публика прати партије на мониторима у засебним салама, а експерти им објашњавају шта се у игри догађа и зашто је ко одиграо који потез.
Када се, међутим, дође у земљу Србију, све се из корена мења. Ни тумачи нису потребни. Јер овде, на овим просторима, живи више од 50 носилаца велемајсторске титуле и око 2500 играча који заузимају места на светској рејтинг листи. А они су само врх леденог брега овдашњих љубитеља древне игре. Није случајно што је Србија према броју високо рангираних шахиста сврстана, статистички, на 4. место у светским размерама, иза далеко многољуднијих Русије, САД и Немачке.
У Новом Саду, на догађају који је обележио последњи квартал спортске 2009, окупили су се представници 38 европских земаља. Многи међу њима доживели су прави „шаховски културни шок”. Публика се тискала око столова, као у нека давна предратна времена, а по завршетку партија бројни навијачи су, узимајући аутограм, користили прилику да понеком шахисти укажу где је погрешио и шта би требало следећи пут да игра. Пуних 19 година, од новосадске Шаховске олимпијаде 1990, у Србији није одиграно тако велико и значајно такмичење као што је Европско екипно првенство „Нови Сад 2009” (21-31. октобра). Предуго се чекало и љубитељи древне игре су у халу СПЕНС долазили као на ходочашће, да на делу виде највеће светске асове, али и оне које су могли да „посаветују”.
Највеће интересовање, природно, било је око столова на којима је играла репрезентација Србије, чији су чланови по први пут наступали у спортским дресовима са националним грбом и обележјима. Публика је била близу, ни пола метра удаљена. У једном тренутку заштитна ограда је под притиском попустила и пала. Свако је желео да види збивања још боље. Регуларност није нарушена – нико са стране није одиграо потез за таблом! Селектор Бранко Дамљановић није дозволио судијама да удаље навијаче на већу дистанцу.
– Публика је наш пети играч! – нашалио се стари шаховски вук. – Зато смо и поставили корпулентног Милоша Перуновића на 4. таблу, да издржи навијаче на својим леђима!

НАЗИРЕ СЕ КРАЈ ДУГОГ ПОСТА

Управо овакво интересовање и бројност публике оставили су најјачи утисак на госте из иностранства.
– Овде нас сви третирају као звезде! – изјавио је скромни грчки шахиста Димитрис Мастровасилис. Индиректне похвале су стигле и из финског табора:
– Наравно да нисмо за то да се удаљава публика! Па сви смо срећни да се толико људи занима за нашу игру! – поручио је Томи Луконен.
Подршка је понајвише допринела успеху домаћег тима. Нова генерација шахиста, нови селектор, дојучерашњи ас Бранко Дамљановић. Уз све то и нови, заједнички визуелни имиџ, креиран ради подизања тимског духа. Прву таблу држи Иван Иванишевић, али великих разлика у снази међу члановима тима нема. Уједначеност квалитета, жеља да се у најбољем светлу представе, безгранични ентузијазам. Као у сну, тим Србије је еуфорично дочекао завршетак такмичења. Коначно осмо место међу 38 селекција сигурно није исто што и медаља, али овај први велики корак је више него обећавајући.
Србија је трофејна шаховска нација, али времена великих шаховских асова, попут Глигорића и Љубојевића, далеко су за нама. Последњу европску медаљу, сребро, освојиле су даме, пре 10 година. Мушкарци посте још дуже – целих 20 лета! Када се зна да је Србија на овом такмичењу стартовала са позиције број 17 по просечном рејтингу, успех је евидентан. Има ли се у виду да је на том путу савладан и актуелни олимпијски шампион Јерменија, постају разумљиве оне овације српском тиму у том, можда и историјском, трећем колу.
Коло за колом, вести одзвањају, Иванишевић побеђује Виктора Корчноја, Роберт Маркуш Јерменина Пашикјана, Драган Шолак одолева Алексеју Широву, Бојан Вучковић осваја сребро за појединачни резултат, Милош Перуновић је „златна” резерва. Последњег такмичарског дана, „Србија – шаховски тим” побеђује и фаворизовану Француску. Као у некој шаховској бајци, поред њихових табли су, уживо, легенде Светозар Глигорић (86) и Љубомир Љубојевић (59).
Ако је Србија јасно наговестила своју шаховску ренесансу и назначила правце даљег напретка, неке нације имале су сва права да буду и радосније. Пре свих победници. Велико је финале. Последњи, девети круг. Русија брани титулу, први је фаворит. За противника има респектабилну, али не више од тога, Шпанију. Победа, зна се, доноси нову титулу, али није било тако суђено. Сјајни Александар Морозевич је донео вођство, међутим, седамнаестогодишњи Салгадо Лопез узвраћа против несрећног Јаковенка. Укупан исход – нерешен!
На потезу је Азербејџан. Ненадана шанса. Авај, већ су три партије у мечу са Холандијом завршене ремијима, а у последњој Гашимов игра са непробојним Стелвагеном. Топовска завршница, реми на видику. Шахиста из Бакуа врти главом, устаје, па се враћа за таблу. Тражи шансу да некако избаци противника из такта. Драма предуго траје, са стране су и Азери и Руси, свако са својим надањима. Стелваген попушта под огромним притиском. Одлучујућа грешка надомак луке спаса. Гашимов у магновењу вуче потезе. Рука предаје је у ваздуху, а сви шахисти Азербејџана у егзалтацији скачу један другом у загрљај, док их однекуд прекрива и њихова национална застава. Историјски тријумф младе екс-совјетске републике и радост до неба. Они су нови европски прваци, први пут икада.

РУКА ПРЕДАЈЕ И РУКА ПОБЕДЕ

У женској конкуренцији, Рускиње, браниоци титуле, главну борбу водиле су са „земљом женског шаха”, Грузијом, која је свету подарила легендарне светске првакиње Нону Гапридашвили и Мају Чибурданидзе. У последње коло конкуренти су ушли изједначени, али је руски тим, предвођен актуелном светском првакињом Александром Костењук, био на висини задатка. Победа над Јерменијом била је таман довољна да се одржи примат у европском шаху. Грузија је одржала корак и поделила прво место, али јој додатни критеријуми нису ишли на руку.
Европско првенство у први план је истакло репрезентације које су имале уједначене и сложне екипе. Није довољан један врхунски ас, ни двојица. Шах јесте индивидуална дисциплина, али игра се на четири табле. То су најбоље осетили Бугари. Четврти носиоци су такмичење завршили на 18. месту! Кандидат за првака света Веселин Топалов, на првој табли, једноставно није имао расположене саиграче. Међу великим именима светског шаха, у Новом Саду су се нашли Јерменин Ароњан, натурализовани Шпанац Алексеј Широв, Енглез Мики Адамс, Руси Свидлер и Морозевич, Азербејџанци Раџабов и Мамеђаров, Италијан Каруана и Француз Бакро. Били су ту и ветерани, Украјинац Александар Бељавски који наступа за Словенију и, свакако највеће име, „Виктор страшни”, легендарни Виктор Корчној, који је у својој 79-ој години са лакоћом предводио успешан тим Швајцарске.
На Европском првенству учествовало је 66 репрезентација у мушкој и женској конкуренцији. Међу 350 играча је 139 носилаца највише шаховске титуле – велемајстора. Укупно је одиграно 1.186 шаховских партија, а нису се догодиле само две од предвиђеног броја. Страдалници су доживели дисквалификацију, први Бугарин Делчев којем је зазвонио мобилни телефон, што је строго забрањено, а други Чех Лазничка који се није појавио на званичном старту партије, јер је, ето, баш тада када не треба, одшетао по кафу.
У причи о успеху значајан је податак о скоро милион улазака на званичну интернет страну шампионата! Томе су допринели директни преноси партија путем интернета. Задовољство постигнутим је било опште, а посебну радост због успешно организоване манифестације исказали су Војислав Табачки, председник Организационог одбора и помоћник министра спорта Републике Србије, те Милутин Караклајић, председник Шаховског савеза Србије и организациони креатор опоравка националног тима. Наредно Европско првенство игра се за две године, а први наредни велики испит за српску селекцију је Шаховска олимпијада која се септембра 2010. игра у Сибиру.

***

Подијум
Мушкарци: злато Азербејџан, сребро Русија, бронза Украјина.
Жене: злато Русија, сребро Грузија, бронза Украјина.

***

Најуспешнији појединци
Златне медаље за појединачни учинак понели су Рускиња Надежда Козинцева са остварених 8 поена из 9 партија, односно Украјинац Павел Ељанов који је сакупио 6 поена из 8 партија. Сребрну медаљу за учинак на 3. табли понео је српски репрезентативац, математичар из Београда, велемајстор Бојан Вучковић.

***

Позиви
Уз велики резултатски напредак, заједнички визуелни идентитет, отмен или спортски, зависно од прилике, такође је утицао на велико интересовање за српски тим. То велико интересовање показало је и више земаља из европске федерације, предлажући разне видове сарадње. Поред осталог, позиви за пријатељске мечеве уручени су из Италије, Грчке, Турске и Словеније. Србија је добила позив и да се укључи у регионално такмичење земаља централне Европе, традиционални „Митропа куп”.

***

Светски првак чита „Националну ревију”
Праву дефиницију респекта коју Срби имају према шаху и шахистима дао је актуелни светски првак, Индијац Вишванатан Ананд, у разговору уприличеном у Баден Бадену крајем прошлог лета. Док је листао Србију – Националну ревију, у друштву најбоље српске шахисткиње Алисе Марић, Ананд се присетио својих београдских турнира од пре деценију и више.
– На основу хука из гледалишта „Сава центра” знао сам да ли играм добро или не – испричао је „шаховски тигар из Мадраса”. – То су љубитељи који толико добро познају шах да уочавају и најситније финесе. Част ми је била да играм пред таквом публиком!

***

Аплауз
Када је Анандов претходник на светском шаховском трону, Владимир Крамник, године 2007. у Елисти одбранио титулу у мечу са Веселином Топаловом, упитали су га да ли је то био први аплауз који је добио на отвореној сцени.
– Није – одговорио је Крамник. – У Београду, после једне важне победе, доживео сам вишеминутне овације две хиљаде гледалаца у препуној сали! С тим ништа не може да се пореди!